HR - Ljudski Resursi - Srbija

U glavnom gradu bi moglo odmah da se zaposli 2.000 šnajderki

U Leskovcu posluju 12 godina, zapošljavaju 700 radnika i to uglavnom žene. A u Beogradu se danas otvara „Balkan tekstil 2023” – sajam tekstila na kome će se predstaviti 53 kompanije iz Turske, Kine, Portugalije i Srbije. Iako je proizvodnja tekstila i odeće u našoj zemlji imala dugu tradiciju i godinama je bila jedna od glavnih izvoznih grana situacija je danas daleko od tih slavnih dana. Na pitanje šta znače ovi podaci i ima li šanse za domaću tekstilnu industriju ni dobri poznavaoci prilika u Srbiji nisu optimisti. Milan Knežević, dugogodišnji privrednik i vlasnik „Modusa” kaže da je mnogo problema i da Srbija pod trenutnim uslovima u sektoru nema nikakvu perspektivu da povećava obim proizvodnje.

– Danas je na tržištu tek nekoliko velikih proizvođača koji se bave ozbiljnijom proizvodnjom. Ostali prodaju po buticima i trgovinskim radnjama, a dominira veliki broj inostranih brendova i trgovinskih lanaca. Najčešće sa znatnim podrškama država iz kojih dolaze. Jedna takva firma je u ovom trenutku zauzela 15 odsto srpskog tržišta brendova srednjeg kvaliteta. To je slika u kojoj je tržište uglavnom definisano – objašnjava Knežević. Prema njegovim rečima postoji jedan broj domaćih proizvođača koji imaju sopstvene ili obezbeđene maloprodaje kao što su „Mona” „PS fešn”, „Ledžend” „Luna”. Drugi deo tržišta čine pojedinci koji prodaju u buticima i nemaju svoju proizvodnju, dok je najznačajniji deo tekstilne robe izložen na buvljim pijacama, kineskim tržnim centrima, koji su ujedno i snabdevači na veliko znatnog broja tekstilnih prodavnica u Srbiji.

– Da ne zaboravimo ogromno prisustvo seknd hend robe sa katastrofalnim ekološkim posledicama. Zapadne zemlje se na ovaj način oslobađaju ovakve robe jer je reciklaža jako skupa. Ovi odevni predmeti završavaju na našim buvljacima i prodaju se za 100-200 dinara po komadu. I to znatno smanjuje mogućnost rasta prodaje u legalnim radnjama. Tu je i problem internet prodaje koja je potpuno van kontrole, a čini ogroman udeo na tržištu – navodi Knežević. Pod takvim okolnostima domaća tekstilna industrija, prema mišljenju našeg sagovornika nema nikakvu perspektivu da povećava proizvođačke mogućnosti i obim proizvodnje. Pre svega zbog nedostatka radne snage, a onda i zato što je tržište definisano i gotovo je nemoguće počinjati iz početka.

– Siva ekonomija je najveći problem. Da ne zaboravimo da danas nemamo nijednu fabriku koja proizvodi materijale, odnosno tkanine, a čim zavisimo od uvoza to znači da smo limitirani njegovim pravilima. Nema više kulskih štofova koji su bili najbolji u Evropi, nema podrške proizvodnji i sve se bazira na uvozu, uglavnom iz Turske – objašnjava Milan Knežević. Upitan u kojim delovima Srbije je tekstilna industrija sa malo većom šansom, s obzirom na to da je sve veći broj malih proizvodnji, odgovara da su to uglavnom firme koje se ponašaju kao „protočni bojleri”, a koje koriste u našoj zemlji samo jeftinu radnu snagu, sve uvezu, ovde proizvedu i izvezu.

– Nema više „Ade” koja je bila poznata po proizvodnji – trikotaže, „Arilja” – veša, „Novog Pazara” – džinsa – naglašava on. Nedostatak radne snage koji hronično već godinama prati ovaj sektor je sada mnogo izraženiji. Samo u Beogradu, napominje Knežević, u ovom trenutku bi se moglo zaposliti 2.000 šnajderki, ali ih nema.

U Udruženju za industriju tekstila, odeće, kože i obuće pri Privrednoj komori Srbije (PKS) kažu da ova industrija nije ostala imuna na dešavanja na svetskom tržištu. U skladu sa trendovima u Evropi je sve primetnije prisustvo zapadnoevropskih kupaca u zemljama zapadnog Balkana u odnosu na prethodnih nekoliko godina.

– Jedan od glavnih razloga za ovo je poremećaj u lancima snabdevanja između Evrope i Azije i sve konkurentnija proizvodnja u upravo pomenutom regionu Evrope gde se nalazi i Srbija. Uz Severnu Makedoniju naša zemlja se smatra nosiocem tekstilne industrije na Balkanu – navode iz PKS.

I oni napominju da je veliki problem obezbeđivanje kvalifikovane radne snage, ali i nepostojanje proizvodnje primarnih materijala u Srbiji što nas čini zavisnim od uvoza tkanine.

Sa ekološkog aspekta ovakve vrste proizvodnje ovaj nedostatak ne može se okarakterisati samo kao problem već i kao neka vrste prednosti ako gledamo dugoročno. Svakako, u ovom segment proizvodnje se Turska ističe kao najveći evropski proizvođač, a postojanje sporazuma o slobodnoj trgovini između Srbije i Turske nas čini konkurentnijima u odnosu na ostale zemlje, objašnjavaju iz ovog udruženja. Dodaju da trenutno u okvirima tekstilne industrije posluje oko 1.600 privrednih društava sa većinskim domaćim kapitalom i prema nezvaničnim podacima oko 4.000 preduzetnika i krojačkih radnji. Treba napomenuti i da je taj broj konstantan već nekoliko godina unazad.

Izvoz u prošloj godini 1,11 milijardi dolara

Prema statističkim podacima u ovoj industriji zaposleno je gotovo 61.000 radnika što je 2,7 odsto ukupne zaposlenosti u našoj zemlji. Prema podacima Privredne komore Srbije, u 2022. izvoz tekstilnih proizvoda iznosio je 1,11 milijardi dolara što je za devet odsto više u odnosu na prethodnu godinu i već nekoliko godina zaredom primetan je porast izvoza tekstilnih proizvoda. U istom periodu uvoz je bio 1,31 milijardu dolara što je za četiri odsto više u odnosu na prethodnu godinu.